Sveti Georgije (275-303) istorijska je ličnost i živeo je u vreme cara Dioklecijana (284-305), velikog progonitelja pristalica, tada državno nepriznate, hrišćanske vere. Đurđevdan se odnosi na zdravlje ukućana, udaju i ženidbu mladih, plodnost stoke i dobre useve.
Zaštitnik hrišćanstva
Sveti Georgije se na ikonama predstavlja kao vitez na konju, u vojvodskom odelu, sa kojeg kopljem probada strašnu aždaju. Nešto dalje od njega, stoji jedna žena, takođe u gospodskom odelu. Ona bi mogla da predstavlja caricu Aleksandru, ženu cara Dioklecijana, odnosno, simbolički, mladu hrišćansku crkvu kojoj treba zaštita podvižnika. Aždaja na ikoni predstavlja mnogobožačku silu koja je "proždirala" brojne nevine hrišćane. Sveti Georgije ju je, po verovanju, pobedio i svojom mučeničkom smrću zadao smrtni udarac "neznaboštvu".
Pod pobedom koju je sveti Georgije odneo nad aždajom, verovatno se misli na prekid progona hrišćana deset godina posle njegove smrti i proglašenje hrišćanstva zvaničnom religijom Rimskog carstva, koje je učinio car Konstantin.
Današnji dan u narodu se smatra za granicu između zime i leta
Đurđevdan je hrišćanski i narodni praznik koji se proslavlja 6. maja, čime se obeležava uspomena na Svetog Đorđa. Crkva na ovaj dan obeležava pogubljenje Svetog Georgija, koje se desilo 23. aprila 303. godine. Sveti Georgije, Đorđe ili Đurađ, veoma je poštovan kod Srba, pa se 16. novembra obeležava i Đurđic, dan sećanja na prenos svetiteljevih moštiju u Lidu palestinsku. Na slikama Đorđe je najčešće prikazan kako kopljem probada aždaju.
Običaji
Za Đurđevdan se vežu brojni narodni običaji, koji se razlikuju zavisno od kraja u kom se praznik obeležava. Ovo je praznik koji se uglavnom odnosi na zdravlje ukućana, udaju i ženidbu mladih, plodnost stoke i dobre useve. Jedinstveni običaji vezani za ovaj dan su pletenje venaca od bilja, umivanje biljem, kupanje na reci…
Običaj je da veče uoči Đurđevdana neko od ukućana kida zelene grančice u šumi i njima kiti vrata i prozore kuće. Ovo se radi da bi cela naredna godina i dom bili "berićetni". Takođe, mogu da se ispletu i venčići od „đurđevskog cveća“: đurđevka, mlečike i drugog i njime se okite ulazna vrata. Ti venci stoje tokom cele godine, do sledećeg Đurđevdana.
Uoči Đurđevdana, domaćica spušta u posudu punu vode razno prolećno bilje, a onda odmah spušta: dren, pa za njim zdravac i na kraju grabež i crveno jaje, čuvarkuću koja je ostala od Uskrsa; to se zatim stavi pod ružu u bašti da prenoći.
Ujutru se svi redom umivaju tom vodom - deca "da budu zdrava kao dren", devojke "da se momci grabe oko njih", stariji "da budu zdravi", domaćin "da mu kuća bude dobro čuvana", itd.
Đurđevdan je krsna slava mnogih ljudi pravoslavne i katoličke veroispovesti, a posebno je rasprostranjena među Romima. U njihovom slučaju, zapravo, objedinjeni su Đurđevdan i Ederlezi - praznik proleća.
Na Đurđevdan se rano, pre zore, odlazi u prirodu na "đurđevdanski uranak", na neko odabrano mesto u šumi, na proplanku ili pored reke. Za tu priliku se obavezno priprema jagnje na ražnju. Pesma, igra i veselje traju često i do podne.
Običaj skidanja kapije
Mladići u ponoć odlaze do kuća devojaka koje im se sviđaju, skidaju kapije i odnose ih negde daleko i tako zadaju muke roditeljima koji zatim moraju da ih traže po selu. Skidanjem kapije veruje se da će se devojka udati te godine. Nikako nemojte uveče da čuvate kapiju, jer se veruje da ćete u tom slučaju prespavati ceo Đurđevdan! Na Đurđevdan treba poraniti i ne valja spavati preko dana. Ako to uradite, rizikujete da vas glava boli preko cele godine. Ipak, narod je i za ovo smislio lek. Ako vam se već desi da danas zadremate, onda na Markovdan treba "spavati na istom mestu".