Novogodišnji i božićni praznici prava su prilika za kićenje jelke, ukrašavanje prostorija i širenje prazničnog duha. To je vreme kada je porodica na okupu, kada se razmenjuju pokloni i kada pravimo planove za predstojeću godinu. Ono što najviše raduje sve nas je svakako ukrašavanje i kićenje jelke.

 

Istorijat kićenja jelke

Postoje dva verovanja o tome kako je nastalo kićenje jelki. Prema prvom, sveti Bonifacije je spasao život detetu koje su pagani hteli da žrtvuju, tako što je pesnicom sravnio sa zemljom hrast oko kojeg su se okupili. Na mestu gde se nalazio hrast nikla je jela, kao simbol Isusovog večnog života.

Drugo verovanje je objašnjeno u jednoj ruskoj bajci . Naime, iznad pećine u kojoj je Hrist rođen rasla su tri drveta - bor, kedar i jela. Njih je obasjala svetlost Hristovog rođenja, pa su poželeli da i oni nešto poklone. Kedar je zatresao svoje grane i pred pećinu su pale iglice prepune divnog mirisa. Bor je spustio najlepše šišarke, dok je sirota jela gorko plakala, zbog toga što ona nije imala mirisnog ulja u iglicama, niti šišarke. Njene suze je videla zvezda pa se sažalila. Poslala je jednu zvezdicu da se spusti na njen vrh. Tada je ona zasjala zvezdanom svetlošću i, duboko se klanjajući, spustila zvezdicu pred pećinu gde je u jaslama na slami ležao Hrist. Zato se i danas na vrh jelke stavlja zvezdica, kao znak ljubavi prema Hristu. Pokloni koji se postavljaju ispod jelke su podsećanje na Hristovo rođenje i upravo ta radost treba da obraduje decu.

Zimzeleno drvo je simbol večnog života kod mnogih starih naroda (Egipćani, Kinezi, Jevreji). Postoji više legendi o tome kako je nastala prva novogodišnja jelka.

Običaj kićenja novogodišnje i božićne jelke vuče korene iz XI veka. "Rajsko drvce" ukrašeno crvenim jabukama 24. decembra, na dan Adama i Eve, u Zapadnoj Nemačkoj se s vremenom počelo unositi u kuću i kititi kolačićima različitog oblika. Sveće, kao simbol Hrista, bile su obavezni pratilac toga običaja. U istoj sobi nalazile su se male piramide pravljenje od hrane i ukrašavane zelenilom, svećama i zvezdama.

Spajanjem ta dva običaja u XVI veku ustalio se ritual ukrašavanja božićnog drveta, da bi se do XVIII veka on proširio na celu Nemačku, Francusku i Austriju. Princ Albert, muž kraljice Viktorije, doneo je jelku u vindzorski zamak 1841. godine. Ta jelka bila je ukrašena igračkama i malim poklonima, venčićima, slatkišima i papirnim cvetićima. Običaj se iz kraljevskog kruga brzo proširio na srednju klasu, a zatim i na običan narod.

Posredstvom Nemaca jelka se u ranom XVII veku doselila i u Severnu Ameriku, a preko zapadnih misionara božićno drvo tokom XIX i XX veka stiže i u Kinu i u Japan. Raskošni izgled koji simbolizuje sreću, obilje i blagostanje jelka je dobila u XIX veku.

 

Kićenje jelke

Jedan od najlepših običaja u vezi s nastupanjem Nove godine jeste sam čin kićenja jelke. Kako ćete okititi jelku u današnje vreme stvar je ukusa, maštovitosti, materijalnih mogućnosti, itd. Bitno je da ne preterujete sa bojama prilikom kićenja, a poželjno je da svaki ukućanin stavi neki svoj ukras na jelku. To ne moraju nužno biti kupovni ukrasi; podjednako lepa može biti i jelka okićena bombonama ili ukrasima koje sami napravite.