O knjizi:

Boja sleza, glas detinjstva, vreme begunaca Dobro je što ima ljudi. Branko Ćopić

"Naša pomisao na Branka Ćopića (Hašani, 1. 1. 1915 - Beograd, 26. 3. 1984), ma koliko krajnje nepravedno skrajnuta poslednjih godina njegovog veka, večito je opervažena blagošću koja je, sad se jasno vidi, bila poslednji njegov pramen nade u nepremostivim i neprozirnim lavirintima straha. Uostalom, nije nimalo slučajno što je ovaj velemajstor našeg smeha, našeg podrugivanja, inače tako bezopasno dečački razdragano, upravo strah i nadu stavio unekoliko naporedo u naslovu jedne svoje proze. Iskričava, sasvim neočekivana i prozračna njegova veselost od samog početka njegovog pisanja, pa sve do tragičnog, samoubilačkog kraja, bila je ne samo prigušen otpor zlu, njegova najintimnija pasivna rezistencija, nego je, malena i tiha poput voštanice u starinskim prostorima naših bogomolja, koje je mario i Momo Kapor, i čije je zidove mogao, naporedne u jedinoj preostaloj lađi sveta i potopa, da dotakne, da overi, da pruži dokaze prekršaja. On, koji je nenadmašno u svemu bio bez krivice kriv. Vitoperene šale i dečačko podsmevanje nad stričevima i precima koji još uživo koračaju ka mlinovima potočarima, u Ćopićevom pogledu sa strane, iz prikrajka, iza peći i iza neprevaziđenih žbunova sad već nestalih onih baštenskih prostora, zapravo su jedino njegovo oružje, jedini njegov suprotstavljeni odnos.

Svaki njegov junak, veliki ili mali, zaista je onaj koji je iskočio iz reda, iz forme, iz uniforme, iz sivila naredbe. U tu kategoriju njegovih prestupa, koji tek u njegovim jezički nepomućenim i neprevaziđenim rečenicama imaju akcente slobode, a nikako ne mangupskog šeretluka, spadaju i suze na rastanku slavnih bojovnika, i neizreciva čežnja za zemljama, svakako i onim preko bare, u koje bi valjalo, kad tad a možda i ranije, svratiti nenadano i bajkovito, i krađe i prekrađe snova li i zelenog voća u dečačkim igrama pod Grmečom. Samo izdaleka, i samo na površno, prvo viđenje, njegove junačine, tako osećajne, tako ranjive u biti, tako unezvereno izdvojene iz svojih prirodnih okruženja, nalik su i na Ilju Muromca, i na Don Kihota. Ali to su tek heroji u društvu njegovih zemljaka. I tu je taj odnegovani sukus tradicionalnog, usmenog pripovedanja i (ne)snalaženje u takozvanim novim okolnostima pronašao svoju novu rasvetu."