Oktobar je 1991, pred zalazak sunca... Krv njegova uvirala je u kamenjar i kanalima koje samo smrt predoseća i pronalazi, probijala se, rumena i slankasta, brza i nevidljiva, ispod ličkih, dalmatinskih i krajiških planina, ispod visoravni Korduna, brže od munje stigla do Vukovara, pa sevnula put Konavala i Dubrovnika, odatle se vijugavim pokretima zmije uspela ka Hercegovini, od Mostara, uz Neretvu, savila se oko Sarajeva, ispisivala krugove i osmice čitavom Bosnom, pa tunelima ispod Srebrenice, Bratunca, Višegrada i Foče potekla prema Metohiji i Kosovu, a odatle, nabrekla od mnogih pritoka, obrela se u selu Tekeriš, i to u istom onom trenu kada je mladi regrut poginuo, a krv šiknula iz njegovih rana. Ta krv, kao utvara, kao strašno neko priviđenje i predskazanje, kanula je iz sise krave koju je muzla vojnikova majka. Koviljka je vrisnula: „Dragoje, sine, kuku meni, kuku nama svima!“ Smrti i patnje tolikih ljudi i porodica pamtio sam apstraktno, kao brojke, a i one su prekrivene zaboravom ili su postale igračke i za ubice i za žrtve. Ubice umanjuju ili poriču svoje, a umnožavaju zločine drugih, a čine to i oni što leleču nad mrtvima.