U kulturi opčinjenoj mladošću i odlučnoj da izbegne starost po svaku cenu, ova knjiga usuđuje se da postavi pitanje koje je maltene zaboravljeno u doba vijagre i plastične hirurgije. Od koje koristi može biti da prihvatimo starenje kao nešto prirodno, umesto da se trudimo da se držimo mladosti i njenih zadovoljstava sve do groba? Osho nas vraća korenima onoga što znači odrasti umesto samo ostariti. I u našim međuljudskim odnosima, i u ispunjavanju sopstvenih pojedinačnih sudbina, on nas podseća na zadovoljstva koja samo zrelost može doneti. On izlaže deset velikih ciklusa rasta u ljudskom životu, od egocentričnog univerzuma predškolca do rascvetale mudrosti i saosećanja starosti. Oshov lukavi smisao za humor provlači se kao nit kroz celu knjigu, zajedno s dubokom saosećajnosšću i razumevanjem toga koliko je lako zaboraviti na dublje značenje i smisao života – a to je da, na kraju, procvetamo u svom individualnom osećaju jedinstvenosti i zrelosti sa stavom proslave i radosti.