Matinu, Aboridžinku s Van Dimenove zemlje, usvojili su 1841. godine istraživač ser Džon Frenklin i njegova žena ledi Džejn. Frenklin je uveren da će prosvećenost uzdići Matinu iz divljaštva i požude. No, kada nekoliko godina kasnije Ser Džon izgubi život na arktičkoj ekspediciji, ledi Džejn piše Čarlsu Dikensu i moli ga da odbrani ugled njenog muža od glasina o kanibalizmu među članovima ekspedicije. U odbranu prijatelja Dikens postavlja dramu u kojoj sam igra Frenklina, simbol pobede razuma, ali se zaljubljuje u jednu osamnaestogodišnju glumicu. Dok razum ustupa pred žudnjom, Frenklinovom pričom on meri ledene dubine svog života. Matina, sada već šiparica koja je trebalo da posluži kao zamorac u eksperimentu o tome da li nauka, hrišćanstvo i tekovine civilizovanog društa mogu stati namesto onoga što je u „divljacima“ impulsivno i strasno, naći će se u senci crnog labuda, znamenja kojeg se njen narod najviše plašio.