Odrastajući u siromašnom radničkom naselju na severu Francuske, Edi samo želi da bude pravi muškarac u očima svoje porodice i suseda. Ali njegovo telo se opire toj želji: piskutav glas, vrckanje kukovima i prenaglašena gestikulacija još od detinjstva ga odaju. Zbog toga ga vršnjaci tuku, zlostavljaju, terorišu, nazivaju pogrdnim imenima. Činjenica da je u Francuskoj knjiga dvadesetjednogodišnjeg Eduara Luja dosegla tiraž od 300.000 primeraka i da je potom prevedena na više od 20 jezika pokazuje koliko su čitaoci gladni razumevanja učestale mržnje prema drugačijima, koja lako ispliva na površinu kad siromaštvo eskalira. Ali istinski domet ovog autobiografskog romana nije tek u ispovesti o pretrpljenom nasilju, nego u glasu lišenom patosa i samosažaljenja, a začudo i osude.