Protagonista romana Pas i kontrabas, kome je glomazni instrument odavno srastao s leđima, kao kakav ukleti grbavac vodi čitaoca na mesta razmeštena po mentalnim i geografskim mapama, punktume oko kojih je uspostavljen širok društveni konsenzus da ih ne treba tako ogoljene gledati ili da ih treba zaboraviti; od bojnog broda Jugoslovenske ratne mornarice, preko kovinske bolnice, smrtonosne dunavske obale, zatrovanih institucija, hipokrizije humanitarizma, sudbina ludo talentovanih pobunjenika, prvih i poslednjih ljubavi, devastirajuće napuštenosti, uz stalne flešbekove i košmare, do svetla; mora, muzike i opsene osunčane, izbeglicama krcate Đenove, grada prepoznatljivog po fantazmagoričnom groblju i još više po luci – tački u kojoj izbrisani i prognani vide slobodu i odakle se kreće u novi život, ili barem njegov nagoveštaj.
Glavni junak je džez kontrabasista koji je prestao da svira, zarobljen u post-vremenu, kada bi njegov život po svim predočenim parametrima trebalo da bude već završen, ali nije. Traje zaglavljen između katatoničnog očaja i vojno-farmaceutski determinisane „pomoći“, između zahteva plemenskog boga i zakona industrije zabave koja se predstavlja kao umetnost.
Važno pitanje koje ova knjiga postavlja je kako progovoriti o ratnoj traumi, tom teškom talogu, jedinom preostatku prethodnog života što isijava kao sestra razvaljenog černobiljskog jezgra, ostavljena potomstvu da je pokriva, zatrpava i gura pod tepih. Traganje za izlazom iz tog stanja neraskidivo je vezano za pronalaženje blue tona nove slobode, što je možda najupečatljiviji kvalitet ove proze.
Pas i kontrabas je roman o džezu, ljubavi i antipsihijatrijskoj pobuni protiv društva koje je odlučilo da zaboravi svoje ratove