Olivijina prva knjiga „Sve što krijemo u fioci“ bila je knjiga godine u Francuskoj i dočekana je sa oduševljenjem i publike i kritike, kao i ovaj roman. Grmljavina koja se približava trese prozorska stakla. Kao da predoseća dolazak oluje, crna mačka ne prestaje da mjauče. Karmen otvara prozor i pušta mačku da uđe u stari porodični kafić u Marseljetu, gradiću blizu granice Francuske i Španije. Mesto je neuobičajeno puno. Prošle su godine otkako je Karmen videla toliko lica i čula toliko glasova koji se prepliću, kao u pesmi. Ta pesma podseća je na kišu koja pada i miris sumpora u vazduhu. Ta pesma vraća je kroz godine. Svako od tih ljudi dotakao je njen život, ostavivši svoj trag: neko ožiljak, neko osmeh. Tu su Rita i Leonor, njene starije sestre, sa kojima deli stigmu izgnanstva, ali odbija da ide njihovim putem, jer posle tolikih nevolja želi da preuzme sudbinu u svoje ruke. Tu je njena sestričina Kali, koja ju je uvek dočekivala bez pitanja, uz zagrljaj. Tu je Eskuto, njen tihi anđeo čuvar. Od hacijende u blizini Toleda, preko madridskog zatvora Ventas u kom frankisti divljaju, pa sve do putovanja na prekookeanskom brodu, Olivija Ruis nas majstorski vodi kroz priču u kojoj posle svih muka na kraju ljubav pobeđuje nasilje. Još jedan dirljivi roman Olivije Ruis.