Пред вама се налази први роман Меше Селимовића. Објављен је 1961. године. Шест деценија касније у њему проналазимо све добро познате особине књижевног стваралаштва једног од наших најзначаjнијих писаца XX века: бриљантно умеће приповедања, у које је уткано настојање да се човек сагледа наспрам времена којем припада. За то је потребан дар, али и снага духа. Меша Селимовић имао је и једно и друго, па је у Тишинама успео да ослика унутрашња превирања и борбе свих оних који су живели у деликатним временима. Осврћући се на књижевно стваралаштво у књизи Сјећања, Меша Селимовић записао је следеће: „Кад је изашао из штампе мој први роман (’Тишине’), ја сам имао педесет и једну годину! Нико није знао колико сам страхова побиједио у себи док се нисам усудио да изађем пред читаоце“. Већ на првим страницама Тишина препознаћете глас Меше Селимовића. Овога пута исприповедаће вам причу после које ће све тишине одзвањати другачије. „Свест да је неумитно вратити се међу ратна разарања како би се, поновним ризиком свега, избегла анксиозност услед празнине, депресивност због (не)проговарања, несавладива тачка преиспитивања и, можда, трагичких спознања, упућује на несолвентност тишине сопства, свих и свега као оног пред чим човек модерних времена, у ствари, не може другачије осим питајући се: да ли су тиха рајска уточишта или паклена попришта, да ли је бог текста – бог речи или бог тишине, и да ли се откровење казује или тихује?“