O knjizi:

Naslov originala: Estetica del vuoto / Giangiorgio Pasqualotto

Iako misli da je estetika praznine problematičan, odnosno nejasan termin, Đanđorđo Paskvaloto u uvodu naglašava da mu namera nije bila da se pozove na neku estetsku teoriju koja bi prazninu shvatila kao princip ili objekat analize, nego da skrene pažnju na niz iskustava praznine i narocito na činjenicu da se ona mogu dostići samo praksom meditacije, pomoću koje se praznina preobražava od pukog koncepta u produktivnu energiju. "Da bismo pokazali da je neophodno osloniti se kako na iskustvo praznine, tako i na meditativne vežbe koje do nje vode, smatrali smo da je neophodno da najpre krenemo od analize taoističkih i budističkih tekstova u kojima se govori o meditaciji i o iskustvu praznine, a zatim da pristupimo utvrđivanju uticaja koji imaju uputstva iz ovih tekstova na neke specificne slučajeve umetničkog stvaralaštva i estetskog iskustva. Čajna ceremonija - canoju (chanoyu), slikarstvo tušem - sumije, poetska forma haiku, umetnost raspoređivanja cveća - ikebana, vrtova i "suvog pejzaža" - karesansui i no teatar, izabrani su kao veoma očigledni primeri umetnosti u kojima je praznina prisutna i delotvorna kroz stvaralački čin i kroz čulne forme, odnosno realizuje se kao proces i kao estetski objekat".

Đanđorđo Paskvaloto je profesor estetike na Univerzitetu u Padovi. Spada među značajne poznavaoce zena, a bavio se budizmom, asketizmom i orijentom. Njegov istraživacki rad kreće se u okvirima komparativne filozofije i ima za cilj da uspostavi cvršce veze između istočne i zapadne misli. Jedan je od osnivača centra za proučavanje budističke kulture Maitreya u Veneciji. Autor je nekoliko naučnih studija, među kojima se ističu East and West - Identity and intercultural dialogue (Venecija, 2003), The buddhismo (Milano, 2003) i Estetika praznine (Venecija, 2004).